ЖИВКО ТОМИЋ


Живков отац био је Павле Томић, истакнути учесник Првог светског рата. Павле је преживео Албанску голготу и ратовао на Солунском фронту. Био је повређен у једном сукобу са Бугарима, и удар бомбе му је оштетио слух. После рата враћа се у родну Шаторњу својој супрузи Милици, рођеној Павловић, родом из Маслошева. Имали су петоро деце – Јелену, Живка, Петра, Јелку и Александра.

Живко је рођен 1919. године. Основну школу завршио је у Шаторњи као најбољи ђак у одељењу. Учитељ му је био Драгутин Прокић. Затим је прва четири разреда гимназије завршио у Аранђеловцу, а више разреде у Крагујевцу, где је и матурирао. Био је велики љубитељ књижевности, читао је Горког, Тургењева, Балзака, Шантића, Ракића, а и сам је писао стихове. Говорио је течно немачки и енглески језик. Волео је и играо фудбал. Као одличан ђак био је ослобођен полагања велике матуре.Изабрао је да студира енглески језик.

Као стипендиста владе, сем енглеског уписује и филозофију у Београду. На свим студентским скуповима и протестима био је у првим редовима и зато губи државну стипендију. Још као гимназијалац определио се за напредни раднички покрет. Као студент је активан у напредном студентском покрету. Члан КПЈ постао је 1939. у Београду. У Доњу Шаторњу је дошао после бомбардовања Београда. Безуспешно је покушавао да се пријави као добровољац у бившу југословенску војску.

У Први шумадијски народноослободилачки партизански одред дошао је 12. јула 1941. године. Учесник је у свим борбама које је водила његова јединица. Када је формиран Први батаљон Првог шумадијског народноослободилачког партизанског одреда, именован је за првог комесара 3. чете. У борбама са Недићевцима у Белановици теже је рањен у обе ноге. Лечен је у болници на Савинцу код Горњег Милановца. Пред почетак непријатељске офанзиве на слободну територију, евакуисан је на Златибор. Када су Немци заузели Златибор, настрадао је.